Uroš Petrović: Privilegija je raditi samo ono što voliš [video]

Svako dete je sposobno da daje genijalne ideje, a to se, nažalost, s vremenom gubi, jer kada odrastu, to spadne na dva odsto ljudi, rekao je u Politikinom podkastu Uroš Petrović, dečji pisac.



Gost Politikinog podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar“ bio je Uroš Petrović, pisac za decu i mlade. On se bavi i ilustracijom i fotografijom i autor je nekoliko kvizova. Dobitnik je velikog broja nagrada iz oblasti književnosti i fotografije. Od 2008. do 2013. godine bio je predsednik „Mense Srbije“. Po njegovom romanu „Peti leptir“ snimljen je prvi 3D igrani film u istoriji srpske kinematografije. Često gostuje kao predavač u školama i na fakultetima u zemlji i inostranstvu, a svako njegovo druženje sa čitaocima dugo se pamti i prepričava.

„Imam tu sreću da sam uspeo da namestim život tako da radim samo ono što volim već sigurno skoro dve decenije. Malo ljudi ima tu privilegiju. Meni kažu da sam bio hrabar, a ja mislim da nisam, već sam malo impulsivno postupio. Ranije sam bio direktor jednog stranog predstavništva kod nas i sve sam to napustio da bih napisao prvu knjigu, da bih se bavio umetnošću, s tim da kad sam napisao prvu knjigu, rekli su mi: ‘Nemoj da se nadaš da možeš da živiš u Srbiji od pisanja.’ Ali ja volim kad mi neko kaže da nešto ne može, nije to neki inat, ali želim da učinim sve da probam. Imao sam dosta sreće, agilnog izdavača, a knjige su mi od početka prepoznate kao nešto što i deca vole. Tako da sam već sa sedmom, osmom knjigom uspeo ono što sam želeo, a danas ih imam oko 30“, istakao je Petrović.

Da li je danas teško piscima?

„Ljudi misle da je u Srbiji nešto mnogo teže nego u Italiji ili Nemačkoj. I u Srbiji, i u Italiji, i u Nemačkoj otprilike jedan odsto pisaca može da živi od pisanja. Ja volim da se bavim i drugim stvarima. Napravio sam i dosta društvenih igara, čak sam ponekad dao glas za nekog crtanog junaka u filmu, držim predavanja i za decu i za odrasle. Pored toga što radim sa decom, volim da ‘treniram’ mozak ljudima, da ih inspirišem na razmišljanje, tako me zovu kompanije da dođem kod njih i da razmrdam mozak menadžerima. Na to sam prilično ponosan. Ali više volim da radim sa decom“, navodi Petrović.

On je objasnio da je svako dete od četiri, pet, ili šest godina, sposobno da daje genijalne ideje. To se, nažalost, s vremenom gubi. Kada odrastu, to spadne na možda dva odsto ljudi. Zašto?

„O tome treba da se pitamo kao društvo. Ne mislim mi kao Srbija, to je generalno problem naše civilizacije. Trudim se da se to promeni i sa radionicama, i sa knjigama, i sa svime što radim da nekako što više dece odraste i sačuva maštu, hrabrost iz detinjstva, stekne znanje, obrazovanje, iskustvo. Čini mi se da ko sačuva to iz detinjstva, čime se god bavio jednog dana, da imamo pobednika. Mislim da je jako korisno da se zadrže dečja radoznalost, mašta, radost. Dete se nasmeje 200 puta prosečno dnevno. I to iskreno. Odrasli možda oko 20. Mi izgubimo 180 osmeha dnevno“, istakao je gost Politikinog podkasta.

Njegov stav je da čitanje stvara umne ljude…

„Više od 30 koristi postoji od čitanja. Onaj ko čita veštiji je sa rečima, hrabriji je sa rečima, uspešniji u svom poslu. Privoleti mlade danas da čitaju – nije lako. Danas postoji velika konkurencija knjizi. Imamo TikTok, brze kratke forme, igrice, dakle, imamo sto čuda na sve strane. Uvek savetujem roditeljima da stave jednu dobru dečju knjigu u dečju sobu. Neka se ‘mota’ tu negde, neka je premeštaju… Naiđe trenutak dokolice, pa će dete zaviriti u tu knjigu. Isplati se. Roditelji imaju veliku odgovornost. Ne smeju da propuste da čitaju deci knjige pred spavanje, dok još deca čak i ne razumeju sve reči. I to bez benavljanja, već normalnim glasom i korist će sigurno uslediti. Znam da smo svi umorni, vratimo se s posla, lakše je da pustiš neki crtani film, a postoji i ozbiljna zavisnost od mobilnih telefona. Ja sam zahvaljujući knjigama i predavanjima puno putovao i video da na severu Evrope postoje ozbiljne klinike za odvikavanje samo od pojedinih igrica. To je stvarnost. Znam da je i sniman mozak, šta se tu luči kad dete, na primer, pređe nivo neke igrice ili dobije milion dijamanata, koji ne vrede ništa osim što mu proizvode hemijsku reakciju u mozgu. Živimo u izazovnom vremenu, ali moramo se prilagoditi. Ljudi često kažu da nikad teže nije bilo biti roditelj. Pa nije baš tako, uvek je bilo teško. Ali je i lepo. I nema ničega što je lepo da nije teško. I za sve što vredi moramo da se pomučimo. Zašto je život tako napravljen, nemam pojma, ali tako je napravljen. Ono što je lako ne vredi mnogo i to je to“, naveo je Petrović.

Kada vide neku zagonetku ili rebus, ljudi često kažu: „Ja sam glup za to.“

„Strašno je koliko sami sebi možemo da uradimo… To sam ja video po sebi. Ja sam prosečan bio po svemu. Dakle, ni u čemu nisam bio najbolji u svom odeljenju. I izađe neka knjiga, u kojoj sam pročitao da svi imaju mozak kao Tesla, znači svi. Čitajući dalje, video sam da je i Tesla imao svoje padove, kockao se, imao je neke potrebe koje su baš logične. Onda sam se prijavio za testiranje za ‘Mensu’. Bilo mi je potrebno samopouzdanje i spoznaja da imam isti mozak. Prošao sam test, a zatim sam se prijavio za neki najteži test na svetu, X test. Kada sam se prijavio, rečeno mi je da moj engleski jezik nije na tom nivou da bih mogao da polažem test, da ne bi trebalo da pokušam da se ne bih razočarao. Onda se meni pored samopouzdanja probudio inat, želeo sam da dokažem da nisu u pravu i da su me potcenili. Napravio sam takav rezultat da sam bio među pet najboljih na svetu. Praktično sam dokazao sebi da svako od nas ima mozak isti kao Tesla, tu nema razlike, stotinak milijardi neurona, neke veze između neurona, ako ga vežbaš i aktiviraš. Kasnije sam postao i predsednik ‘Mense Srbije’. To sam radio nekoliko godina. Ali treba znati da koeficijent inteligencije nije presudan za uspeh. Postoje ljudi koji imaju visok koeficijent inteligencije, a osećaju se neshvaćenima, stalno govore kako zaslužuju više, a sede kod kuće i gledaju serije. Ne znamo mi šta je uspeh. Važno je reći i da postoji mnogo vrsta inteligencije. Često radim sa decom, preko 200 radionica imam godišnje i svašta doživim. U jednoj školi nedavno upoznao sam jednog mališu, koji je dežurna luda u odeljenju, zasmejava ih sve. On je uspeo da reši tri zagonetke od osam koliko sam postavio, te je očigledno reč o darovitom detetu. To su zagonetke koje nije mogao da pročita negde. Dogodilo se više puta da dete koje je loš đak, koje je svoju inteligenciju koristilo za prečice, da nasmeje devojčice i dečake u razredu obrati pažnju na ono što može, da sa novim samopouzdanjem kreće u to i da shvati da sa manje truda nego ostali može da ima dobre ocene. Zato je život i zanimljiv“, objasnio je naš sagovornik.

Da bi čovek bio srećan, Petrović smatra da prvo mora da reguliše želje, jer ako to ne uradi, neće biti srećan.

„Imamo bogataša koji se ubije, postigao je sve živo, ali je nesrećan. Bitna je radost. Šta je radost? Ima knjiga koju često poklanjam, zove se nešto u stilu 14.000 razloga za sreću. To je napravila jedna devojka čija je mama bila jako bolesna, depresivna, izgubila je radost života. I onda je ona počela da prikuplja stvari koje su razlog za sreću, ali koje su oko nas. I onda stavi, recimo, lelujanje zavesa na blagoj promaji ili miris hartije na novoj knjizi i skupila je 14.000 razloga da se nasmešiš, a ti razlozi su svuda oko nas. To je recept za sreću – da vidimo da je većina najboljih stvari besplatna. Dostupna. Mislim da mi živimo u najboljem periodu čovečanstva. Živimo jako udobno, znači da nije problem u okolini, nikad nam nisu bile knjige dostupnije, možemo da pijemo najbolju kafu na svetu, možemo s jednim klikom da naučimo italijanski, znači možemo praktično preko podkasta da se družimo sa najumnijim ljudima sveta, besplatno, garderobe imamo više od vojske spasa, ali opet ljudi nisu srećni. To znači da nije problem u drugima, u standardu, u političkim sistemima, problem je uvek u glavi“, naglasio je Petrović.

Prevencija demencije

U nekim zemljama poput Kanade primećeno je da su neki ljudi dobili staračke bolesti u većem, jačem intenzitetu, od nekih drugih ljudi, a isto su se hranili, imali su isto obrazovanje, istu su vodu pili… Šta je bio problem?

„Videli su da su ovi koji su dobili kasnije demenciju ili neki blaži oblik bolesti da su koristili svaki dan dva jezika. I francuski i engleski. To je samo detalj koji je očuvao nešto više veza u mozgu i doprineo tome da sačuvaju funkcionalnost mozga. Upoznao sam puno ljudi u poznim godinama koji su očuvali mozak. Jedan od njih je Ljubivoje Ršumović, moj dragi kolega. On ima 86 godina. Pre mesec dana smo držali Akademiju sunca u Ljubišu na Zlatiboru, on ima radionice sa decom. Kako uspeva da bude tako svež? Svaki dan napiše pesmu. Neće da je objavi, nisu to sve dobre pesme, on sam kaže, ali svaki dan napiše pesmu, rešava moje zagonetke, sudoku takođe svaki dan, čita i održava mozak“, tvrdi gost našeg podkasta.

Vežbanje mozga

Više od dve decenije gost našeg podkasta bavi se proučavanjem mozga.

„Važno je vežbanje mozga. Ljudi to nekako preskoče. Mnogo ljudi ide u teretanu, što je super. Ali rešavanje zagonetaka je teretana za mozak. Mozak lako atrofira. Ja sam počeo da objavljujem na instagram profilu neke zagonetke, slikovne, kao neke čudne rebuse, i ljudi su počeli da ih rešavaju. Napravio sam i novu književnu formu, roman u zagonetkama, kao što je ova zagonetna potraga gde, na primer, grupa dece ide kroz neki prostor i ne može da prođe dalje dok ne reši zagonetku. Kako da sprečim ljude da ne gledaju rešenja? Uspeo sam tako što rešenja mogu da se čitaju samo u ogledalu. Ne mogu ovako da se čitaju uopšte“, otkrio je Petrović.



Autor: Danijela Davidov-Kesar
Izvor: politika.rs